СТАРИ ИНСТРУМЕНТИ

Фотографија: „Гусле из Музеја Војводине“ аутора Intermedichbo, под CC BY-SA 4.0.

Гусле

Древни струни инструмент са најчешће једном струном (ређе две), која је направљена од коњске длаке. Гусле служе искључиво као пратња епском певачу (гуслару) који казује песме о историјским догађајима и јунацима. На врху гусала се обично налази изрезбарена глава животиње (јарац, ован или орао).

Фрула

Фрула је најпознатији и најраширенији српски традиционални дувачки инструмент. Она је прави симбол српског фолклора, сеоског живота и пастирске културе. Реч је о уздужној лабијалној фрули која, за разлику од кавала, на самом врху има такозвани ублац (чеп) који усмерава ваздух на оштру ивицу и тако лако производи звук.

Материјал: Најбоље фруле се праве од тврдог, резонатног дрвета које је дуго сушено. Најчешће су то шљива (посебно дивља шљива), дрен, шимшир, крушка или јасен.
Отвори: Фрула традиционално има 6 отвора за прсте на предњој страни. Нема отвор за палац на полеђини, што је разликује од неких сродних балкаских фрула.
Штимовање: Фруле се граде у различитим величинама и тоналитетима. Најчешће су у употреби фруле наштимоване у тоналитетима Ц (C) и Д (D), које се сматрају стандардним за извођење српских кола.
Материјал: Најбоље фруле се праве од тврдог, резонатног дрвета које је дуго сушено. Најчешће су то шљива (посебно дивља шљива), дрен, шимшир, крушка или јасен.
Отвори: Фрула традиционално има 6 отвора за прсте на предњој страни. Нема отвор за палац на полеђини, што је разликује од неких сродних балкаских фрула.

Познати српски виртуоз на фрули био је Сава Јеремић.

Ћемане

Ћемане које видите на слици је традиционални народни инструмент карактеристичан за југоисточну Србију, Северну Македонију и Бугарску. Најчешће има једну жицу за мелодију и додатне жице за пратећи тон (дрон).

Фотографија аутора Срђана Лужајића slonce_photography

Илустрација: „Кавал“, извор Викимедијина остава, под слободном лиценцом Creative Commons.

Кавал

Старински дувачки инструмент отворених крајева, дугачка дрвена цев са седам рупа на предњој и једном на задњој страни. Свира се тако што се држи под углом од око 45 степени. Веома је заступљен у традиционалној музици јужне Србије и Косова и Метохије.

Облик: Кавал је дугачка дрвена цев, отворена са обе стране. За разлику од обичне фруле, кавал нема ублац (чеп на врху), већ се свира тако што се уснама покрива део отвора под одређеним углом.
Материјал: Најчешће се прави од јасена, шимшира, дрена или шљиве. Може бити направљен из једног дела или из три дела који се спајају (што је чешће код бугарског типа).
Отвори: Обично има 7 отвора за прсте на предњој страни и 1 отвор за палац на полеђини. Такође, на доњем делу инструмента често постоје још 3 или 4 отвора (позната као “ђаволске рупе”) који се не покривају прстима, већ служе за акустику и боју тона.

Гајде

Традиционални дувачки инструмент који се састоји од мешине (направљене од целе козје или овчије коже), дуваљке кроз коју се убацује ваздух, пребираљке (гајденице) на којој се свира мелодија и велике бурдонске цеви (бучала) која даје константан пратећи тон. Разликују се трогласне (сврљишке) и двогласне (јужноморавске/македонске) гајде.

Сваке традиционалне балканске гајде састоје се из четири главна дела:

  • Мешина (мех): Направљена је од целе козје или овчије коже. Она се надувава и служи као спремиште за ваздух, омогућавајући свирачу да производи континуиран, непрекидан звук чак и док узима ваздух.
  • Дуваљка (дувало): Кратка цев кроз коју свирач устима надувава мешину. Унутар ње се налази вентил који спречава да се ваздух врати назад.
  • Гајденица (гајдарка): Главна, краћа цев са отворима за прсте (обично 7 или 8 отвора). На њој свирач изводи саму мелодију. Унутар ње се налази језичак (писак) од трске који вибрира и ствара звук.
  • Брчало (бучало): Дугачка дрвена цев која производи један једини, непрекидан и дубок пратећи тон (такозвани бордун). Овај тон даје гајдама онај препознатљиви, пуни и свечани звук.

Тамбурица самица или дангубица

Тамбура самица и дангубица су називи за један те исти традиционални трзачки инструмент, који представља једну од најстаријих и најједноставнијих форми тамбуре на Балкану.

  • Самица: Назив потиче од чињенице да се овај инструмент свира сам, био је то инструмент за соло извођење. Свирач би сам себи свирао за забаву, чување стада или уз песму и игру.
  • Дангубица: Овај симпатичан назив настао је у народу јер се везивао за прекраћивање времена.
    Облик: Издубљена је из једног комада дрвета (најчешће јавора, крушке или шљиве) и има облик сузе или крушке са дугачким вратом.
    Жице: Традиционално има само две жице (иако данас постоје верзије са три или четири). Жице су наштимоване на исти тон или у квинти, а често су постављене у паровима.
    Прагови (перда): За разлику од модерних гитара, прагови на дангубици нису постављени хроматски (за све полутонове), већ дијатонски. Инструмент је тиме природно ограничен на извођење традиционалних народних мелодија.
    Техника свирања: Свира се помоћу трзалице која се некада правила од коре трешње, рога или птичијег пера. Док се на једној жици пребира мелодија, друга жица константно бруји и даје пратећи, дубок тон (бордун) – слично као брчало код гајди.
    Звук: Звук је светао, оштар, гласан и има специфичну “архаичну” боју која одмах асоцира на стара времена и сеоски живот.

Тарабука

Тарабука (позната и као дарбука, думбек или табле) је традиционални ударaчки инструмент који има облик пехара или ћупа. Спада у групу мембранофоних инстирумената јер звук настаје ударањем по затегнутој мембрани. Иако је изворно са Блиског истока и из Северне Африке, тарабука је вековима присутна и дубоко укорењена у традиционалној музици Балкана (посебно у Јужној Србији, Северној Македонији и Бугарској) На Балкан су је донели Османлије.

Традиционално се правила од печене глине (керамике) или дрвета. Данас су веома популарне модерне тарабуке направљене од метала (алуминијума или бакра) јер су дуготрајније и лакше се штимују.

Како се свира
Инструмент се најчешће свира у седећем ставу. Поставља се бочно, испод пазуха или преко бутине недиригентске руке, док се код неких стилова држи директно између ногу. Удара се искључиво прстима и длановима обе руке. Постоје два основна тона која дефинишу сваки ритам:

  1. Дум (Dum): Дубок, низак тон који се добија ударањем отворене шаке у сам центар мембране.
  2. Тек (Tek): Висок, оштар тон који се добија ударањем врховима прстију по самој ивици тарабуке.

Комбинацијом ова два тона, као и разним украсним ударцима прстију (посебно популарна турска техника “сплит-хенд”), искусни свирачи могу произвести невероватно брзе и комплексне ритмове. У народној музици ових крајева, тарабука је задужена за држање непарних, комплексних балканских ритмова (попут 7/8, 9/8 или 11/8 такта), који су карактеристични за јужњачка кола и песме. Такође је изузетно заступљена у ромској традиционалној музици.